UPRAVLjANjE STRESOM
Koren reči stres je potiče od latinske reči stringere sa značenjem stegnuti, zategnuti ili naprezati. U prevodu sa engleskog jezika reč stres znači pritisak, napetost, opterećenje ili napor. Preveliki stres može da utiče na poremećaj blagostanja, odnosno psihofizičke ravnoteže.
Osnovne postavke o stresu dao je endokrinolog Hans Seli (Hans Hugo Bruno Selye). Stres je, po njemu, svaki zahtev za novim prilagođavanjem, koji sredina postavlja organizmu. Seli stres definiše kao „opštu adaptacionu reakciju organizma koja je izazvana nepovoljnim ili štetnim uticajima iz spoljne i unutrašnje sredine”. Po njegovom shvatanju, kao reakcija na spoljne uticaje u živom organizmu se pojavljuje stanje nespecifične napetosti. Ono se pojavljuje u morfološkim i funkcionalnim promenama u različitim organima, a posebno u žlezdama sa unutrašnjim lučenjem koje su pod kontrolom hipofize. Seli je shvatio da te promene imaju zaštitni karakter i da su usmerene na to da mobilišu sve resurse organizma u smislu savladavanja štetnog uticaja.
Dobar i loš stres
Možemo razlikovati dve vrste stresa, stres sa pozitivnim i stres sa negativnim efektima na fizičko i mentalno zdravlje.
Stres sa pozitivnim efektima se naziva eustres (εὖ-, grč., dobro) On ima stimulativno dejstvo, unapređuje zalaganje i dovodi do povećanja radnog učinka. Javlja se u situacijama kada smo pozitivno uzbuđeni pri aktivnostima gde očekujemo uspeh, pri čemu se luči povećana doza adrenalina. Ovaj stres kreativno utiče na čoveka, a praćen je visokim nivoom motivacije. Praćen je konstruktivnim doživljajem samoispunjenja i radosti, bez obzira na predhodni šok, borbu i eventualnu iscrpljenost.
Negativan stres ili distres se može definisati kao štetan, jer otežava i preti normalnom funkcionisanju osobe. Obuhvata neprijatan emocionalni doživljaj, stanje razdražljivosti, bezvoljnosti, iscrpljenosti, anksioznosti, depresije i gubitka kontrole nad emocijama i ponašanjem (Čabarkapa, 2008). Stres je lično iskustvo, i zbog toga ne postoji uopštena granica gde pozitivan stres prelazi u negativan. Ako se nakupe različite vrste stresa ili se stres poveća, pojedinac dostiže svoju ličnu granicu. Ako se nivo motivacije povećava, nivo stresa raste zajedno sa produktivnošću i efikasnošću. Optimalan nivo stresa može naterati čoveka da se ponaša produktivnije, kreativnije i da uveća radni elan. Međutim, ukoliko je nivo stresa prevelik zbog zahteva i pritisaka koji nosi zadatak, radni elan će opasti. Isuviše stresa će oslabiti zdravlje osobe i njenu mentalnu stabilnost.
Faze stadijuma sagorevanja
Kako bi objasnio stres, Hans Seli uvodi pojam generalnog adaptacionog sindroma kao faza stadijuma sagorevanja pri njemu (v. Haslam, 2004). Adaptacioni sindrom ima tri osnovne faze: A) alarmna reakcija organizma ili uzbuna, B) otpor ili rezistencija, V) faza iscrpljenja, ozdravljenja ili normalizacije.
A) U fazi alarma ili uzbune nastaje pojačano stanje stresa i šok. Ova faza počinje od trenutka delovanja stresora, pri čemu se osoba suočava sa pretnjom ili izuzetno napetom situacijom i usled čega pojedinac pokušava da definiše stresnu situaciju. U tom trenutku dolazi do narušavanja unutrašnje ravnoteže, homeostaze. Za ovu fazu su karakteristični otežano objektivno donošenje odluka, stanje neprijatnosti, anksioznost, nesanica, glavobolje i slično.
B) U fazi otpora, kontrašoka ili mobilizacije, fizički i mentalni resursi se mobilizuju u cilju aktivnog suprotstavljanja stresu. Nakon analiziranja stresne situacije, pojedinac donosi odluku o načinu suočavanja sa novonastalnom situacijom. Bekstvo ili borba su adaptivni i konstruktivni oblici ponašanja u stresnoj situaciji i ukoliko dovode do savladavanja stresne situacije, telo se vraća početnom stanju ravnoteže. Iskustvo stresa tada može biti pozitivno, jer je služilo uvećanju perfomanse, rasta i razvoja ličnosti. Ovaj stres se onda naziva eustresom ili pozitivnim stresom (Haslam, 2004). Ukoliko se ne pobegne iz stresne situacije, ili ako se ne upotrebe metode zaštite i smanjenja stresa, dolazi do regresije na mentalno emocionalnom i bihevioralnom planu (Čabarkapa, 2008). Na nivou ponašanja uočavaju se onda sledeće karakteristike: kašnjenje na posao, odlaganje započetih poslova, smanjenje seksualne želje, stalni jutarnji umor, apatija, odbojnost i povećana potreba za kafom, alkoholom, duvanom, psihoaktivnim supstancama i slično.
V) Treća faza je faza iscrpljenosti. U njoj čovek nema resursa kojima bi savladao opasnost, pa postaje nesposoban da normalno funkcioniše. Za ovu fazu je karakteristično stalno stanje tuge, problemi sa probavom, mentalni i fizički umor i želja za isključenjem iz svega.
Sindrom sagorevanja može da se javi u trećoj fazi, a posledica je akumulacije više stresnih i traumatskih situacija i ima sliku hroničnog poremećaja. Sagorevanje na poslu nastaje kao maladaptivni odgovor pojedinca na visok stepen hroničnog stresa vezanog za posao kojim se bavi. Javlja se kod osoba koje obavljaju poslove vezane za puno komunikacije sa ljudima (medicinske sestre, šalterski službenici, nastavnici, itd.). Ovom sindromu su posebno podložne osobe koje teže perfekcionizmu ili imaju nerealno visoka očekivanja u vezi sa procenom sebe i svog ličnog rada. Konflikti vezani za profesionalnu ulogu stvaraju emocionalni zamor, a ambivalentan odnos prema poslu, smanjena podrška saradnika i niska poslovna sposobnost podupiru osećaj sniženog samovrednovanja, niskog ličnog postignuća i opadanje samopouzadanja
Simptomi ispoljavanja sindroma sagorevanja su:
− fizički simptomi − dugo trajanje tzv. „malih oboljenja”: zamor, malaksalost, hronični neodređeni fizički bolovi, glavobolja, bol u leđima, nesanica, stomačne tegobe;
− simptomi vezani za ponašanje: razdražljivost, odnosno niska tolerancija na frustraciju, osećaj besa, osećaj sumnjičavosti, nervoza, stalna napetost, impulsivnost, eksplozivnost, ljutnja, povećano korišćenje alkohola ili droge, problemi u odnosima u braku ili na poslu, rigidnost, neprilagodljivost;
− kognitivni i afektivni simptomi: emocionalna krutost, preosetljivost, zatvorenost, tuga, pesimizam, bespomoćnost, osećaj beznadežnosti, osećaj gubitka, sniženo raspoloženje, nedostatak pažnje.
Tip A i B ličnosti
Fridman i Roseman (v. Haslam, 2004) pružili su teorijsko-metodološku osnovu za povezivanje psihosomatike, stila ponašanja i osobina ličnosti. Tip A i B ličnosti i njihovo ponašanje su polovi na jednom kontinuumu na kom se pojedinac može naći. Ova tipologija pokazuje samo tendencije. Kod različitih ljudi sva obeležja neće biti iskazana istim intenzitetom i verovatnije je da će kombinacija ovih obeležja i njihov intenzitet zavisiti od različitih osobina ličnosti.
Karakteristike A tipa su da se trudi da obavi što veći broj zadataka za kratko vreme. Iz tog razloga pojedinci koji imaju karakteristike A tipa su većinom uspešni, često dobijaju socijalna i materijalna priznanja, ali često svojim ponašanjem izazivaju konflikte sa drugim ljudima i žele sve sami da urade. Kod ovih ljudi je izrazito izražena želja za uspehom, visoka spremnost na takmičenje i borbu, želja za konkurencijom, potreba za priznanjem, nestrpljivost, visok osećaj za dužnosti, tačnost, jaka orjentacija ka pravilima i normama, izražen smisao za urednost, perfekcionizam, strah od kritike, visoka odgovornost, spremnost na agresivnost, potiskivanje potrebe za odmorom i težnja ka egoizmu. Ovi ljudi, koliko god bili dobri za svoju radnu organizaciju, nisu dobri za sebe, jer ugrožavaju svoje zdravlje.
Karakteristike B tipa jesu da pronalazi sredinu između zahteva koji se pred njega postavljaju i svojih ličnih potreba. U karakteristike B tipa spadaju: pribranost, promišljeno ponašanje, rezervisanost, uravnoteženost, detaljnost, smirenost, strpljenje, tromost i delovanje sa zastojem.
Većina ljudi predstavlja mešavinu, dok su retki oni kod kojih dominiraju obeležja A ili B tipa.
Strategije samopomoći
U borbi protiv stresa možemo se usmeriti, s jedne strane, na otklanjanje stresa ili, s druge, na jačanje ličnosti, odnosno samopouzdanja i veština koje nam nedostaju. Donja lista strategija samopomoći obuhvata savete koji su usmereni i na jačanje ličnosti i na otklanjanje stresa.
1. Svest o izloženosti stresu i njegovim posledicama na spavanje, odnose u porodici, ishranu, korišćenje alkohola i cigareta, promene u ponašanju, odnos sa prijateljima i eventualnu pojavu fizičkih tegoba i bolesti.
2. Upravljanje vremenom se sastoji od postavljanja prioriteta i pravljenja plana obaveza i odmora. U tome vam može pomoći donji šablon za selekciju hitnih i važnih, odnosno onih manje hitnih ili važnih obaveza u momentu kada dođu do vas.
| VAŽNO | NEVAŽNO | |
| HITNO | Krizne i nepredvidive situacije Uradite odmah! | Hitni, ali tuđi poslovi Uradite najbrže što možete ili ih poverite drugima! |
| NIJE HITNO | Treba da se uradi, ali može da sačeka Isplanirajte kada možete! | Nevažni i dugoročni zadaci Planirajte ih za kasnije! |
3. Postavljanje granice uključuje: postavljanje ciljeva koji moraju biti jasni, realni, ostvarivi i vremenski ograničeni, ali i postavljanje granice u odnosu na druge ljude (ne radi ono što ne želiš da radiš).
4. Promena unutrašnjeg dijaloga iz negativnih misli u pozitivne.
5. Tehnike samopodrške podrazumevaju pozitivne stavove prema sebi i davanja sebi priznanja i nagrada.
6. Tehnike relaksacije mogu biti pasivne i aktivne. Pasivno se osoba relaksira slušanjem muzike, čitanjem, spavanjem. Aktivna relaksacija se odnosi na tehnike opuštanja koje dovode organizam u stanje smirenosti. Neke od tih tehnika su: progresivno mišićna relaksacija, autogeni trening i slične tehnike. Relaksacija doprinosi jačanju otpornosti ličnosti i u isto vreme redukuje nivo stresa i ublažava intenzitet psiholoških i fizioloških problema.