Sonja – O nama – Psihorelaks

Sonja Šovljanski

ASERTIVNA KOMUNIKACIJA

Asertivna komunikacija vodi ka efikasnijem i češćem postizanju ciljeva, slobodnijem i direktnijem izražavanju sebe (i u situacijama kada nam je neprijatno), harmoničnijem odnosu sa drugim ljudima, većoj saradnji i produktivnosti tima, većem zadovoljstvu sobom kroz poštovanja sebe i većem samopouzdanju.

Podrazumeva osećaj mogućnosti izražavanja sebe, svojih želja, potreba, osećanja i uverenja na direktan, iskren i adekvatan način uz uvažavanje drugih ljudi I njihove logike. Kada smo asertivni, možemo da izrazimo da nam se neko sviđa, da nam sa nekim onašanjem druge sobe nismo zadovoljni, tražimo ono što želimo, postavljamo granice u ličnim i u poslovnim odnosima sa

biskim osobama kolegama ili nepoznatim ljudima. Možemo slobodno da uputimo i primimo pohvalu kao i izrazimo samopohvalu, bez stida, šoka, neverice ili omalovažavanje i objašnjavanja sebe.

Asertivni način razmišljanja bi glasio: Poštujem svoja prava, kao što je pravo na svoju logiku, da ne znam, na grešku, na nedopadanje, a ta ista prava dajem i drugim ljudima u komunikaciji. Asertivnost je samopoštovanje jednako poštovanju druge osobe. Asertivnost znači da se osećamo ok i dok tražimo pomoć, uslugu od drugih ljudi.

NEASERTIVNA KOMUNIKACIJA

PASIVNO PONAŠANJE

Moje želje nisu važne, ako ih kažem izazvaću neprijatnu situaciju pa možda i prekid odnosa pa je zato bolje da se ne izrazim i trpim. Osoba time narušava sopstvena prava, guši sopstvene potrebe što može na kraju dovesti do toga da osoba ni ne zna više šta

želi, odnosno da nije u kontaktu sa sobom, ne postavlja granice, ne zna kako da odbije druge ljude i prihvata da radi sve što se od nje traži ili ona misli da se od nje očekuje. Dugoročno vodi ka osećanju anksioznosti, a bazična emocija je strah od konflikta, odnosno izbegavanje neprijatnosti i eventualnih posledica svog izražavanja. Posledice pasivnog ponašanja: drugi upravljaju našim životima, nezadovoljene potrebe i želje a usmerenost ka zadovoljavanju drugih, nesigurnost, ne idemo ka svojim ciljevima, ne uživamo u

životu koliko bi mogli. Osoba treba da vežba istrajnost u neprijatnim situacijama i pitanje “Šta je ono što ja želim?”.

AGRESIVNO PONAŠANJE

Ja moram biti u pravu, druga osoba nema pravo na grešku, na svoje mišljenje, da ne zna. Način razmišljanja je moratiranija, odnosno

postavljanje apsolutnosti moranja kako bi trebalo drugi ljudi da se ponašaju, razmišljaju, ne shvatajući da su to naše želje a drugi ljudi imaju pravo na svoju logiku, čak iako je mi ne razumemo, ne prihvatamo i ne podžavamo. Direktno zalaganje za svoja prava i

izražavanje svojih misli, osećanja, uverenja na način koji je često neiskren i obično ugrožava prava druge osobe. Često ima za cilj uspostavljanje kontrole nad drugima, demonstraciju moći, superiorne pozicije. Posledice: loši međuljudski odnosi, osećanje krivice.

PASIVNO-AGRESIVNO PONAŠANJE

Agresivno ponašanje je maskirano – osoba izbegava preuzimanje odgovornosti, izbegava neprijatnost da se izrazi jer se boji konflikta ali radi kako ona želi iako je rekla drugoj osobi da neće, recimo da kasni. Posledice: nisko samopouzdanje, krivica,

jaka uznemirenost.

VRSTE ASERTIVNE KOMUNIKACIJE

1. BAZIČNA ASERTIVNOST je najosnovnije potvrđivanje, zauzimanje za sebe u nekoj situaciji. Bazična asertacija predstavlja suštinu asertacije i sastavni je deo svakog drugog tipa asertivnosti. Ne želim da idem na koncert.

2. EMPATIČKA ASERTIVNOST predstavlja bazičnu asertaciju sa dodatkom izražavanja svojih osećanja povodom toga. Drugoj

osobi želimo da poručimo kako se mi osećamo, ili svoju saosećajnost i razumevanje. Razumem da se osećaš nesigurno u vezi sa

novim projektom, ali ja nemam vremena da ti pomognem.

3. ESKALIRAJUĆA ASERTIVNOST je tip stepenovane asertivnosti gde postepeno povećavamo svoju asertivnost do krajnje čvrstog i nepokolebljivog stava bez kompromisa. Ne želim pomoć. Zaista mi ne treba vaša pomoć. Molim vas da ne insistirate, ne želim vašu pomoć.

4. UGOVORNA OPCIJA ostavlja mogućnost drugoj osobi da promeni ponašanje pre nego što preduzmemo krajnje mere. Da li je ugovorna opcija pretnja ili asertacija zavisi od tona kojim je izrečena. Da bi ugovorna opcija bila prava asertacija, potrebno je da se iznosi mirno, kao saopštenje tj. obaveštenje o našem sledećem koraku ako se situacija ne promeni (ako – onda). Ako sledeći put budeš kasnio neću te čekati.

5. KONFRONTATIVNA ASERTIVNOST je kada se na bilo koji način konfrontiramo, suočavamo, izražavamo suprotno ili drugačije mišljenje. Koristimo je i u situacijama kada druga osoba radi suprotno od onog što govori. Ne slažem se sa stavom grupe.

UPRAVLjANjE MOTIVACIJOM

Šta kada imamo problem sa motivacijom?

Postignuće pri nekom cilju će zavisiti od naših sposobnosti, znanja i veština koje smo stekli i naše motivacije da taj cilj ostvarimo. Motivacija je najpodložnija uticaju, što za nas može da bude dobra vest ako naučimo kako da upravljamo njome. Motivacija je kompleksan pojam, te je stoga bitno da sagledamo sve aspekte koji mogu da utiču na nju.

Motivacija se može definisati kao zajednički pojam za sve unutrašnje faktore koji objedinjuju intelektualnu i fizičku energiju, pokreću i organizuju individualne aktivnosti, usmeravaju ponašanje i određuju mu smer, intenzitet i trajanje (Bahtijević-Šiber, 1999). Nju primećujemo kao „onaj pokretač u nama”. Ovaj složeni pokretač je baziran na: A) trudu i istrajavanju i B) usmeravanju i cilju.

A) TRUD I ISTRAJAVANJE – Pojam intenzitet ili trud se bavi time koliko napora ulaže individua. Trudućemo se više, ukoliko nam je cilj privlačniji. Motivacija ima i dimenziju postojanosti (istrajnosti). Ovo je mera koliko dugo osoba može ulagati istu količinu truda, stepen u kojem je spremna da istraje u određenoj aktivnosti. Ova karakteristika je posebno važna kada je aktivnost koju treba da uradimo neprijatna. Da li ste dovoljno istrajni pri realizovanju ciljeva možete da vidite iz svog prošlog ponašanja: da li ste ranije često odustajali, koji događaji ili osećanja su uticala da donesete odluku da odustanete ili odložite obaveze. Ukoliko smo sagledali ponovo svoj cilj i zbog novih činjenica odlučili da je za nas bolje da odustanemo, onda to ne mora da znači da nismo istrajni, već da smo doneli drugačiju odluku.

Međutim, ako odlažemo obaveze koje vode ka cilju za koji smo odlučili da želimo da postignemo, onda treba da znamo zbog čega ih odlažemo – da li je u pitanju trenutni manjak motivacije, da li smo skloni da odlažemo neprijatnosti ili je to posledica situacije u kojoj je za nas bolje da odložimo neke od obaveza i preformulišemo svoj aktuelni raspored aktivnosti. Ukoliko ste sebe svrstali u ljude koji su skloni da odlažu obaveze, pogledajte ispod tekst: Kako izbeći odlaganje izvršavanja obaveza?

B) USMERAVANJE I CILJ – aktivnost bez usmerenja može vrlo često da dovede do rasipanja naše energije, zato je važno da postoji jasno usmerenje ka konkretnom cilju. Jasan cilj ima uticaj na povećanje naše motivacije, a sam cilj, takođe, ima funkciju pokretača i usmerava naš rad i energiju. Kako biste proverili da li ste dobro definisali svoj cilj, tekst pod naslovom: Postavljanje ciljeva.

Kako izbeći odlaganje izvršavanja obaveza?

Najveći broj obaveza koje odlažemo su one neprijatne (ili njihov ishod smatramo neprijatnim). Neprijatna osećanja u suštini treba da nam služe kao izvor motivacije, odnosno kako bismo što kraće trpeli neprijatnost, spremni smo da uradimo određene aktivnosti, da uložimo određen trud, kako bi ona nestala i kako bismo došli do osećaja prijatnosti pri postizanju cilja. Na primer, želite visoku ocenu iz nekog ispita i radi toga spremni ste da provede mnogo više sati učeći na uštrb drugih aktivnosti u kojima uživate. Ono što može da se desi je da počnete da odlažete polaganje ispita zbog osećaja suviše velike neprijatnosti (jer uskraćujete sebi u datim momentima slobodno vreme). U tom slučaju, razmislite da li ste zaista doneli odluku da učite za visoku ocenu i šta to za vas znači, odnosno kako ćete odgovarati na svoje druge obaveze i organizovati druge aktivnosti. Ukoliko vam je nagrada, u ovom slučaju visoka ocena, dovoljno motivišuća, bićete spremni da trpite neprijatnosti dok ne stignete do svog cilja. Ukoliko nam je nešto neprijatno ili nam se prosto ne radi, mrzi nas ili nas ne interesuje posebno, moramo da znamo zašto je to tako kako bismo mogli na to uticati. Pokušajte da razmišljate i o sledećim pitanjima:

1.Osvestite svoje potrebe – šta je to što je vama važno, u čemu uživate ili vam je na bilo koji način značajno?

2.Postavite ciljeve i pokušajte da sagledate posledice do kojih će dovesti njihovo ostvarenje, kao i neostvarenje tih ciljeva. Ukoliko naiđete na neke poteškoće u postavljanju ili realizaciji ciljeva, konsultujte se sa nekim, jer ponekad nismo sami dovoljno objektivni i tuđe mišljenje može da bude od velikog značaja.

3.Ne odlažite svoje obaveze, prepoznajte prepreke, utvrdite gde bi i zbog čega moglo da usledi odlaganje realizacije cilja i radite na prevazilaženju tih prepreka.

4.Nagradite sebe, odajte sebi priznanje bez obzira koliko ono malo ili veliko bilo – bilo da kupite sebi neku sitnicu, častite se produženim vikendom ili prosto pohvalite sebe za ostvareni uspeh (a sve u cilju da se motivacija održi ili „pomeri” na sledeći cilj koji ostvarujete).

Na pola puta do cilja

Kada pređemo više od pola puta ka ostvarenju željenog cilja, moguće je da dođe do pada motivacije zbog toga što smo uložili dosta truda i energije, a cilj i dalje nije blizu. U tom slučaju ne brinite, ovo je normalna pojava. Verovatno vam je potrebno da se malo odmorite, nagradite sebe za realizovane aktivnosti do tog momenta, sagledate kakva dobit vas čeka kada ostvarite sam cilj i kako se budete bližili realizaciji cilja vaša motivacija će opet početi da raste. Kako sebi da pomognete u datim momentima? Ukoliko imate utisak da vam je opalo samopouzdanje i da vi niste dovoljno kompetentni da ostvarite cilj, razmislite o proteklom periodu u kom ste mislili da nećete uspeti, da je potrebno još mnogo energije za koju ste sumnjali da je imate, pa ste ipak uspeli. Na primer, kada ste bili mlađi, osnovno obrazovanje vam se možda činilo teškim, pa ste ipak uspeli da pređete dug put, završite srednju školu i upišete fakultet. Ukoliko imate utisak da vam samopouzdanje nije opalo, ali ipak imate manjak motivacije – razmislite šta je ono što vas

čeka kada završite svoj cilj: više vremena za druge aktivnosti u kojima uživate, pohvala neke značajne osobe, da ste korak bliže ka ostvarenju vašeg sna da budete jednog dana lekar ili advokat?

Nagrade kao motivatori

Razmislite da li je određeni cilj za vas dovoljno podsticajan, odnosno koji motivatori proističu iz vašeg cilja. Motivatori se mogu definisati kao određene nagrade ili stimulusi koji pojačavaju žudnju za zadovoljenjem želja, odnosno podstiču na delovanje. Nagrade služe da motivišu da se neko ponašanje ponovi, kao što kazna služi, usled neprijatnosti koju uzrokuje, da se neko ponašanje ne ponovi. Zbog toga je dobro sebe nagrađivati za ostvarene zadatke, kako bismo održali svoju motivajicu osećajem zadovoljstva koji proističe iz nagrada. Kada nagrađujete sebe zbog ostvarenja pojedinih rezultata, možete se pridržavati sledećih saveta:

- Koristite različite nagrade

– prilagodite nagradu težini izvođenja zadatka. Viši nivoi učinka vode proporcionalno višem nivou nagrade.

- Identifikujte željene nagrade

– prilagodite nagradu ličnim preferencijama. Neka nagrada bude vama važna.

- Koristite kako unutrašnje (samopohvale, samopriznanja), tako i spoljašnje nagrade (u vidu kupovine, više slobodnog vremena i sl.). - Nagrada treba da je neposredno data nakon što ste završili pojedine aktivnosti.

Struktura motiva za postignućem

U nekim istraživanjima strukture motiva postignuća (Franceško, Mihić i Bala, , 2002) izdvojene su četiri komponente motiva za postignućem. To su: takmičenje sa drugim ljudima, istrajnost u ostvarivanju cilja, ostvarivanje cilja kao izvor zadovoljstva i orijentacija ka planiranju. O istrajnosti smo već govorili, a razmislite da li su vam dovoljno razvijeni i ostali faktori. Da li za motivaciju koristite takmičenje sa drugima? (Napomena: ovakva vrsta motivacije je poželjna samo ukoliko smo sami definisali cilj, odnosno ne osećamo ga kao nametnutog, a takmičenje sa drugima koristimo samo kao „gorivo” za motivaciju. Veći izvor motivacije treba da nam je takmičenje sa samim sobom!) Koliko se takmičite sami sa sobom i koliko koristite veštinu planiranja? Razlike u strukturi motiva postignuća velikim delom ukazuju na to da li je kod osobe samo razvijena želja za postignućem ili osoba ima i sposobnost da bude uspešna. Naime, sem što treba da imamo tendeciju ka postizanju ciljeva, treba da imamo i razvijene sposobnosti da ga ostvarimo – upornost i planiranje.

Ukoliko se nikako ne možete motivisati na obavljanje određenih zadataka, sagledajte ih u široj perspektivi, odnosno proverite da li spadaju u deo vaše vizije. Kako će neobavljanje tih zadataka delovati na ostvarenje vaših dugoročnih ciljeva i da li je vredno odustati? Neprijatnosti će na svakom putu postojati, ne možemo ih izbeći, ali ako radimo zbog stvari do kojih nam je uistinu stalo, pronaći ćemo dovoljno snage da prevaziđemo sve prepreke na putu do cilja.

POSTAVLJANJE CILJEVA

Opšte

je poznato da je postavljanje ciljeva vodič kroz život. Svako od nas sebi postavlja neke ciljeve, od momenta kada ujutro ustanemo, do onih koji nas vode kroz ceo život. Postavljanje ciljeva zato i jeste ponekad težak posao. Kada posmatramo ciljeve kao generatore motivacije, potrebno je obratiti pažnju na nekoliko njihovih karakteristika. Pre svega, motivacija će zavisiti od težine cilja. Mekkliland (David Clarence McClelland) i Atkinson (John William Atkinson) pokazali su da osobe obično nisu visoko motivisane ako zadatak koji treba da obave procenjuju kao izuzetno lak ili izuzetno težak. Ako je zadatak procenjen kao izuzetno lak, nedovoljno stresa će biti proizvedeno i motivacija ostaje niska. Ako je zadatak procenjen kao izuzetno težak, motivacija je mala zbog viška stresa koji nastaje kao rezultat pokušaja da se zadovolje nerealni ciljevi, odnosno zbog procene da će doći do neuspeha. Motivacija linearno raste sa porastom težine cilja, ali pritom treba biti oprezan – ukoliko težina cilja pređe u sferu neostvarivog, nastupa pad motivacije. Dakle, cilj treba postaviti tako da je dostižan, ali ipak postavljen malo iznad one granice gde mislimo da su naši sadašnji dometi.

Pored težine, pažnju treba da obratimo na specifičnost cilja, odnosno preciznost sa kojom je cilj definisan. Ciljevi treba da budu jasno definisani sa što manje nejasnoća i dvosmislenosti. Koristite donji SMARTER model da definišete svoje ciljeve.

Postavite ciljeve pametnije

Ispod su prikazani koraci po SMARTER modelu kako da pametnije postavite svoje ciljeve (smarter, engl., pametnije).

S – (specific) specifično, konkretno. Cilj treba da daje odgovor na pitanja: Kako? Zašto? i Šta?

M – (mesurable) merljiv rezultat. Odredite kriterijum po kome ćete meriti aktivnosti koje radite na putu ostvarenja cilja. Recimo koliko tačno kila želite da smršate ili koliko više novc da zarađujete mesečno.

A – (achivable) ostvarljivo. Cilj koji sebi postavite treba da bude ambiciozan, ali i dostižan, tako postavljen da je malo iznad one granice gde mislimo da su naši sadašnji dometi.

R – (resource bond) realan. Cilj treba da je u skladu sa realno raspoloživim resursima: vremenskim, finansijskim...

T – (time constructed) vremenski ograničen. Treba postaviti vremenski rok do kada ćete ostvariti kako pojedine korake, tako

i sam cilj. Recimo kada ćete smršati do željene kilaže.

E – (exciting) uzbudljiv. Više motivacije ćemo imati pri ostvarivanju ciljeva pri kojima osećamo uzbuđenost i polet, da li na putu ka njegovom ostvarenju ili kada ga ostvarimo.

R – (rewarding) nagrađujuć. Cilj treba postaviti tako da nam donosi osećaj da smo nagrađeni pri njegovom ostvarenju.

Donesite odluku

Nakon što ste definisali cilj, potrebno je da donesete svesnu odluku da želite da ga ostvarite. Odluka je doživljaj prihvatanja određenog cilja kao svrhe akcije i doživljaj samog sebe kao uzroka preduzimanja akcije. Proces odlučivanja sastoji se iz četiri faze:

1) doživljaj potrebe,

2) svest o situaciji u kojoj smo i utvrđivanje okolnosti na koje treba obratiti pažnju,

3) traženje rešenja, otkrivanje mogućnosti za rešenje i ocenjivanje prednosti i nedostataka smišljenih rešenja i

4) prihvatanje jednog rešenja i razmišljanje o pozitivnim i negativnim posledicama izabranog rešenja.

Koraci u postavljanju cilja

Kada ste sagledali aspekte vaše motivacije, razmislili o ciljevima i naučili kako da ih definišete, popunite donje rubrike pri opisivanju ciljeva.

NAPIŠITE ŠTA ŽELITE DA OSTVARITE I ODREDITE PRIORITETE

________________________________________

NAPIŠITE PREPREKE

________________________________________

NAPIŠITE ŠTA MOŽETE UČINITI ZA SAVLADAVANjE PREPREKA

________________________________________

PLANIRAJTE NAGRADE

________________________________________

Utvrđivanje plana aktivnosti

Potrebno je utvrditi kratkoročne i dugoročne ciljeve. Dugoročni ciljevi mogu biti široko definisani kao, na primer, menadžerski posao, ekonomska sigurnost ili stabilan porodični život. Široko postavljene dugoročne ciljeve treba operacionalizovati kroz niz konkretno vremenski određenih ciljeva i koraka. Na primer, cilj može biti završavanje specijalističkih kurseva, završavanje studija i sl. Plan za realizaciju cilja treba da uključuje mogućnosti uklanjanja utvrđenih slabosti i nedostataka u veštinama, kao i smernice za sticanje novih znanja. Pri izradi plana i definisanju ciljeva vam može pomoći Obrazac za utvrđivanje ciljeva karijere (Bahtijarević-Šiber, 1999).

Obrazac za utvrđivanje ciljeva karijere

UPRAVLjANjE STRESOM

Koren reči stres je potiče od latinske reči stringere sa značenjem stegnuti, zategnuti ili naprezati. U prevodu sa engleskog jezika reč stres znači pritisak, napetost, opterećenje ili napor. Preveliki stres može da utiče na poremećaj blagostanja, odnosno psihofizičke ravnoteže.

Osnovne postavke o stresu dao je endokrinolog Hans Seli (Hans Hugo Bruno Selye). Stres je, po njemu, svaki zahtev za novim prilagođavanjem, koji sredina postavlja organizmu. Seli stres definiše kao „opštu adaptacionu reakciju organizma koja je izazvana nepovoljnim ili štetnim uticajima iz spoljne i unutrašnje sredine”. Po njegovom shvatanju, kao reakcija na spoljne uticaje u živom organizmu se pojavljuje stanje nespecifične napetosti. Ono se pojavljuje u morfološkim i funkcionalnim promenama u različitim organima, a posebno u žlezdama sa unutrašnjim lučenjem koje su pod kontrolom hipofize. Seli je shvatio da te promene imaju zaštitni karakter i da su usmerene na to da mobilišu sve resurse organizma u smislu savladavanja štetnog uticaja.

Dobar i loš stres

Možemo razlikovati dve vrste stresa, stres sa pozitivnim i stres sa negativnim efektima na fizičko i mentalno zdravlje.

Stres sa pozitivnim efektima se naziva eustres (εὖ-, grč., dobro) On ima stimulativno dejstvo, unapređuje zalaganje i dovodi do povećanja radnog učinka. Javlja se u situacijama kada smo pozitivno uzbuđeni pri aktivnostima gde očekujemo uspeh, pri čemu se luči povećana doza adrenalina. Ovaj stres kreativno utiče na čoveka, a praćen je visokim nivoom motivacije. Praćen je konstruktivnim doživljajem samoispunjenja i radosti, bez obzira na predhodni šok, borbu i eventualnu iscrpljenost.

Negativan stres ili distres se može definisati kao štetan, jer otežava i preti normalnom funkcionisanju osobe. Obuhvata neprijatan emocionalni doživljaj, stanje razdražljivosti, bezvoljnosti, iscrpljenosti, anksioznosti, depresije i gubitka kontrole nad emocijama i ponašanjem (Čabarkapa, 2008). Stres je lično iskustvo, i zbog toga ne postoji uopštena granica gde pozitivan stres prelazi u negativan. Ako se nakupe različite vrste stresa ili se stres poveća, pojedinac dostiže svoju ličnu granicu. Ako se nivo motivacije povećava, nivo stresa raste zajedno sa produktivnošću i efikasnošću. Optimalan nivo stresa može naterati čoveka da se ponaša produktivnije, kreativnije i da uveća radni elan. Međutim, ukoliko je nivo stresa prevelik zbog zahteva i pritisaka koji nosi zadatak, radni elan će opasti. Isuviše stresa će oslabiti zdravlje osobe i njenu mentalnu stabilnost.

Faze stadijuma sagorevanja

Kako bi objasnio stres, Hans Seli uvodi pojam generalnog adaptacionog sindroma kao faza stadijuma sagorevanja pri njemu (v. Haslam, 2004). Adaptacioni sindrom ima tri osnovne faze: A) alarmna reakcija organizma ili uzbuna, B) otpor ili rezistencija, V) faza iscrpljenja, ozdravljenja ili normalizacije.

A) U fazi alarma ili uzbune nastaje pojačano stanje stresa i šok. Ova faza počinje od trenutka delovanja stresora, pri čemu se osoba suočava sa pretnjom ili izuzetno napetom situacijom i usled čega pojedinac pokušava da definiše stresnu situaciju. U tom trenutku dolazi do narušavanja unutrašnje ravnoteže, homeostaze. Za ovu fazu su karakteristični otežano objektivno donošenje odluka, stanje neprijatnosti, anksioznost, nesanica, glavobolje i slično.

B) U fazi otpora, kontrašoka ili mobilizacije, fizički i mentalni resursi se mobilizuju u cilju aktivnog suprotstavljanja stresu. Nakon analiziranja stresne situacije, pojedinac donosi odluku o načinu suočavanja sa novonastalnom situacijom. Bekstvo ili borba su adaptivni i konstruktivni oblici ponašanja u stresnoj situaciji i ukoliko dovode do savladavanja stresne situacije, telo se vraća početnom stanju ravnoteže. Iskustvo stresa tada može biti pozitivno, jer je služilo uvećanju perfomanse, rasta i razvoja ličnosti. Ovaj stres se onda naziva eustresom ili pozitivnim stresom (Haslam, 2004). Ukoliko se ne pobegne iz stresne situacije, ili ako se ne upotrebe metode zaštite i smanjenja stresa, dolazi do regresije na mentalno emocionalnom i bihevioralnom planu (Čabarkapa, 2008). Na nivou ponašanja uočavaju se onda sledeće karakteristike: kašnjenje na posao, odlaganje započetih poslova, smanjenje seksualne želje, stalni jutarnji umor, apatija, odbojnost i povećana potreba za kafom, alkoholom, duvanom, psihoaktivnim supstancama i slično.

C) Treća faza je faza iscrpljenosti. U njoj čovek nema resursa kojima bi savladao opasnost, pa postaje nesposoban da normalno funkcioniše. Za ovu fazu je karakteristično stalno stanje tuge, problemi sa probavom, mentalni i fizički umor i želja za isključenjem iz svega.

Sindrom sagorevanja može da se javi u trećoj fazi, a posledica je akumulacije više stresnih i traumatskih situacija i ima sliku hroničnog poremećaja. Sagorevanje na poslu nastaje kao maladaptivni odgovor pojedinca na visok stepen hroničnog stresa vezanog za posao kojim se bavi. Javlja se kod osoba koje obavljaju poslove vezane za puno komunikacije sa ljudima (medicinske sestre, šalterski službenici, nastavnici, itd.). Ovom sindromu su posebno podložne osobe koje teže perfekcionizmu ili imaju nerealno visoka očekivanja u vezi sa procenom sebe i svog ličnog rada. Konflikti vezani za profesionalnu ulogu stvaraju emocionalni zamor, a ambivalentan odnos prema poslu, smanjena podrška saradnika i niska poslovna sposobnost podupiru osećaj sniženog samovrednovanja, niskog ličnog postignuća i opadanje samopouzadanja

Simptomi ispoljavanja sindroma sagorevanja su:

− fizički simptomi − dugo trajanje tzv. „malih oboljenja”: zamor, malaksalost, hronični neodređeni fizički bolovi, glavobolja, bol u leđima, nesanica, stomačne tegobe;

− simptomi vezani za ponašanje: razdražljivost, odnosno niska tolerancija na frustraciju, osećaj besa, osećaj sumnjičavosti, nervoza, stalna napetost, impulsivnost, eksplozivnost, ljutnja, povećano korišćenje alkohola ili droge, problemi u odnosima u braku ili na poslu, rigidnost, neprilagodljivost;

− kognitivni i afektivni simptomi: emocionalna krutost, preosetljivost, zatvorenost, tuga, pesimizam, bespomoćnost, osećaj beznadežnosti, osećaj gubitka, sniženo raspoloženje, nedostatak pažnje.

Tip A i B ličnosti

Fridman i Roseman (v. Haslam, 2004) pružili su teorijsko-metodološku osnovu za povezivanje psihosomatike, stila ponašanja i osobina ličnosti. Tip A i B ličnosti i njihovo ponašanje su polovi na jednom kontinuumu na kom se pojedinac može naći. Ova tipologija pokazuje samo tendencije. Kod različitih ljudi sva obeležja neće biti iskazana istim intenzitetom i verovatnije je da će kombinacija ovih obeležja i njihov intenzitet zavisiti od različitih osobina ličnosti.

Karakteristike A tipa su da se trudi da obavi što veći broj zadataka za kratko vreme. Iz tog razloga pojedinci koji imaju karakteristike A tipa su većinom uspešni, često dobijaju socijalna i materijalna priznanja, ali često svojim ponašanjem izazivaju konflikte sa drugim ljudima i žele sve sami da urade. Kod ovih ljudi je izrazito izražena želja za uspehom, visoka spremnost na takmičenje i borbu, želja za konkurencijom, potreba za priznanjem, nestrpljivost, visok osećaj za dužnosti, tačnost, jaka orjentacija ka pravilima i normama, izražen smisao za urednost, perfekcionizam, strah od kritike, visoka odgovornost, spremnost na agresivnost, potiskivanje potrebe za odmorom i težnja ka egoizmu. Ovi ljudi, koliko god bili dobri za svoju radnu organizaciju, nisu dobri za sebe, jer ugrožavaju svoje zdravlje.

Karakteristike B tipa jesu da pronalazi sredinu između zahteva koji se pred njega postavljaju i svojih ličnih potreba. U karakteristike B tipa spadaju: pribranost, promišljeno ponašanje, rezervisanost, uravnoteženost, detaljnost, smirenost, strpljenje, tromost i delovanje sa zastojem.

Većina ljudi predstavlja mešavinu, dok su retki oni kod kojih dominiraju obeležja A ili B tipa.

Strategije samopomoći

U borbi protiv stresa

možemo se usmeriti, s jedne strane, na otklanjanje stresa ili, s druge, na jačanje ličnosti, odnosno samopouzdanja i veština koje nam nedostaju. Donja lista strategija samopomoći obuhvata savete koji su usmereni i na jačanje ličnosti i na otklanjanje stresa.

1. Svest o izloženosti stresu i njegovim posledicama na spavanje, odnose u porodici, ishranu, korišćenje alkohola i cigareta, promene u ponašanju, odnos sa prijateljima i eventualnu pojavu fizičkih tegoba i bolesti.

2. Upravljanje vremenom se sastoji od postavljanja prioriteta i pravljenja plana obaveza i odmora. U tome vam može pomoći donji šablon za selekciju hitnih i važnih, odnosno onih manje hitnih ili važnih obaveza u momentu kada dođu do vas.

The

VAŽNO

NEVAŽNO

HITNO

Krizne i nepredvidive situacije Uradite odmah!

Hitni, ali tuđi poslovi

Uradite najbrže što možete ili ih poverite drugima!

NIJE HITNO

Treba da se uradi, ali može da sačeka Isplanirajte kada možete!

Nevažni i dugoročni zadaci Planirajte ih za kasnije!

3. Postavljanje granice uključuje: postavljanje ciljeva koji moraju biti jasni, realni, ostvarivi i vremenski ograničeni, ali i postavljanje granice u odnosu na druge ljude (ne radi ono što ne želiš da radiš).

4. Promena unutrašnjeg dijaloga iz negativnih misli u pozitivne.

5. Tehnike samopodrške podrazumevaju pozitivne stavove prema sebi i davanja sebi priznanja i nagrada.

6. Tehnike relaksacije mogu biti pasivne i aktivne. Pasivno se osoba relaksira slušanjem muzike, čitanjem, spavanjem. Aktivna relaksacija se odnosi na tehnike opuštanja koje dovode organizam u stanje smirenosti. Neke od tih tehnika su: progresivno mišićna relaksacija, autogeni trening i slične tehnike. Relaksacija doprinosi jačanju otpornosti ličnosti i u isto vreme redukuje nivo stresa i ublažava intenzitet psiholoških i fizioloških problema.